Odeća sa ofingera

- ODEĆA SA OFINGERA -

Mnogi od vas će se setiti vremena kupovine u robnim kućama gde se išlo u kupovinu odeće sezonski i kad vam je nešto baš potrebno za neku priliku. Majke sa decom pred početak školske godine, i muško i žensko (više žensko) pred proslavu firme, pred Novu godinu, na početku proleća, pred godišnji odmor... „Robne kuće Beograd“, „Kluz“, Jugoexport“, „Centrotextil“...gde god udjete, štenderi sa odećom razvrstanom po veličinama koja uredno stoji kao vojska „u stavu mirno“. Šetate kroz redove, gledate, pažljivo pipate i sa izvinjenjem u glasu (u strahu da ste nešto poremetili) pitate prodavca da li možete da probate nešto. Uzimate samo jedan komad a strogi prodavac vas upućuje na kabine i bolje bi vam bilo da vam odgovara. Ako ipak odlučite da ne kupite, odeću uredno vraćate na ofinger i nosite na štender odakle ste uzeli. U najboljem slučaju, važi za manje radnje, dodajete prodavcu iza pulta uz izvinjenje, opet.

Ako se zateknete u radnji kad stiže roba, mogli ste da vidite prodavce kako žurno unose robu na ofingerima . Skuplja roba je imala „najlon“ preko, dok se „obična“ konfekcija donosila bez kese. Kesa je bila dragocena, nije se davala za sve i svašta,  što je važilo čak i za hleb u samousluzi koji smo dobijali „klot“. Kese se nisu razbacivale, roba se kupcu najčešće pakovala u papir sa logom prodavnice a prodavci su ga  lepile selotejpom tako vešto kao da se to učilo u školi.

3....2....1.... možete se vratiti u stvarnost

Ogromni tržni centri, prostrane radnje pretrpane zgužvanom robom. Zgužvanom, jer stiže u velikim kutijama i kesama iz centralnih  magacina velikih konfekcijskih kuća a u njih je došla iz proizvodnji u Bangladešu, Vijetnamu, Kini  i putuje mesecima nabijena da što više stane u transportni kontejner. Masovna proizvodnja uslovljava da u radnjama budu prepuni štenderi  odevnih komada koji se jedva mogu razmaknuti da nadjete svoj broj. Bar po jedna stvar spala sa vešalice leži na podu. Niko ne digne, svako zgazi. Kupci uzimaju pune ruke, koliko god je dozvoljeno, i nose u kabine da probaju. Često ne kupe ništa, samo probaju, da ubiju vreme. Sve što skinu bace ispred kabine ili ostave u istoj na čiviluku.. Otvorena su nova radna mesta, nova zanimanja slagača robe koji ne mogu da postignu da rasklone i poslažu za razmaženim kupcem.  A prodavac na “minimalcu” tretira se kao sluga kupcu jer sve je kupcu podredjeno. Samo da kupi!

Strahopoštovanje prema prodavcu, kao simbol socijalne ravnopravnosti prošlog vremena  danas je samo sećanje sve malobrojnijih. Nekad su nas decu učili da poštujemo svačiji rad, da kad neko uloži trud u nešto, ko si ti da to kvariš. Ako je prodavac uredno naredjao, ne smeš  da se bahatiš već da poštuješ i zamoliš. I taj prodavac je imao stav, iako mu je usluživanje posao, nije se tolerisalo „zakeranje“. A i te kako se poštovala roba jer je to s mukom izradio vredni skromni radnik koji time hrani porodicu. I zato je roba na ofingeru...